Zdravo drage duše,
1.10. iskrivila sam zglob na rupi beograskog trotoara pala i polomila nogu. Hvala od srca svima koji su pisali i pitali kako sam. Osim na pitanje "gde sam?" za koje je odgovor uvek isti (kod kuće :), pitanje "kako sam?" bilo je najteže ovih 16 dana od kako se desila povreda. Pa bih pitala i tebe KAKO SI, ALI ZAISTA? Slobodno mi piši da te čujem.
Učim sebe da dozvolim sebi sve osećaje. Od šoka, do pitanja Dal je moguće da se ovo meni dogadja ponovo, Bože zašto baš ja? Dokle više Bože? Ovo je zaista nepravda... Od straha šta ću sada, živim sama u Beogradu. Svi "moji" su daleko. Naravno da su me majka i brat kada su razumeli šta se desilo zvali da odmah dodju po mene i da period oporavka provedem kući u Pirotu, biće mi lakše. Nastala je zbrka u glavi koju odluku doneti. Pomislila sam prvo kao i ranije "ma mogu ja to sve, sama.". Onda misao "ma otići ću kući". Ali pomisao na kuću, na stepenice, razdaljine do kupatila.. zbrka u duši i preplavljenost svim mogućim emocijama.
Lekcija br 1 NE MORAŠ I NE TREBAŠ DONETI ODLUKU ISTOG TRENUTKA KADA IMAŠ PITANJE. Pogotovo ne donosi odluke pod emocijama ni lepim ni onim manje lepim. Sačekaj da se slegne. Jer kad se umirimo odgovor dolazi sam.